Све вести / ЈЕДАН САСВИМ ОБИЧАН ДАН МАЊИНСКИХ НОВИНАРА

ЈЕДАН САСВИМ ОБИЧАН ДАН МАЊИНСКИХ НОВИНАРА


Услови и околности у којима раде новинари и уредници српских мањинских медија у земљама окружења, у понечему се разликују, али је сличности много више. На тренутке нам се учини да ми заправо радимо у истом медију и да смо само дислоцирани и одвојени границом. Много тога је готово идентично, па и проблеми.

Размена наших искустава увек се заврши једном заједничком констатацијом: како је новинарство у малим срединама (заједницама) стигло до фазе у којој се више не поставља питање да ли треба хвалити баш сваког актера друштвеног живота. Обилато хваљење се подразумева (јер у супротном аутори падају у немилост, са свим последицама које она носи), али очекивања те врсте брзо расту, па више није довољно само хвалити. Похвала је у нашим медијима већ стандардна и незаобилазна категорија, на коју су неки од оних о којима се пише толико навикнути, да им се апетити непрекидно повећавају.
Новинари и уредници овакву праксу често, помало у шали, али више у збиљи, коментаришу речима како очекују да ће им наредни задатак бити да, осим похвалама, своје саговорнике посипају и златним честицама, јер има људи које ништа мање од тога не може учинити срећнима (сврха медија је при том, наравно, њихова срећа).

У досадашњим фазама је постало уобичајено да се против уредника воде читави мали ратови, у званичним форумима или изван њих, јер је:
- нечију фотографију објавио доле, а не горе - лево, a не десно,
- што је једна фотографија нешто мања од друге,
- што се вести о игранкама и забавама пласирају иза информација о међудржавним контактима,
- што се о неким институцијама које годишње реализују свега пар програма не пише сваке недеље,
- што уз мноштво локалних вести из Мађарске у новинама добије место и понека из матичне земље (јер: "Шта ми имамо са тим?!"),
- што поједине чланке, које би у њиховом изворном облику тешко објавила било која редакција, усклађујемо са стандардним српским језиком и новинарским правилима и тиме их чинимо прихватљивим за медијско објављивање,
- што оно недовољно писмено, у многим приликама, дискретно чинимо писменијим,
- што држава рођења неких од ангажованих уредника и новинара - мађарских држављана, није Мађарска, већ Србија (убедљиво најчешће спомињана примедба, која се чак и јавно потенцира, упркос чињеници да представља кршење Устава Мађарске).

Све су то наши "неопростиви грехови", због којих врло често примамо вербалне каменице из појединих "мултипрактик" кругова. Јер, опште је познато да су занимања селектора фудбалске репрезентације, музичког уредника и уредника новина, она за које је готово свако кога упитате ма шта о томе, "природно талентован", "стручан" и "надлежан".

У околностима у којима су притисци на мањинске новинаре и уреднике свакодневна појава, њихова позиција остаје иста: висе "на изволте", као боксерске вреће, о које без икаквог ограничења, устручавања и последица, може да удара свако чија се представа о сопственој величини и вредности не поклапа са количном злата којом га у медијском простору посипају. Да ли ће новинари у малим срединама, како би сачували своју "кору хлеба", у следећој фази бити принуђени да се усавршавају и у новим техникама, па да, можда, десном руком везу хвалоспеве, а левом сликају ореоле? Или барем круне?


Извор: СНН, Будимпешта

Постављено: 23. јунa 2019.